Put u Kinu deo 1

Zdravo svima!

Da ne bih pravila post dug 2km koji odma na početku smori dužinom odlučila sam da moje iskustvo o Kini napišem za sada iz dva dela ako ne bude i više. Takođe bila sam pametna da napišem imena gradova koje smo obilazili a bilo ih je mnogo...ali sam bila isto toliko pametna da izgubim taj isti papirić i niko iz moje familije ne može da se seti dva a kamoli svih 7-8...tako da izvinite na tome unapred.  Pa da počnemo...

Za početak nekoliko činjenica:
1. Njihova brojnost je neopisiva. Bukvalno! I zbog toga, razlika između našeg velikog i malog grada i njihovog je ogromna. Na primer, kod njih prosečan grad ima 7 miliona stanovnika, što je za njih ništa novo.  Ti gradovi su ogromni , nešto što nema kod nas da se uporedi nigde. Njihov manji grad ima oko 3 miliona stanovnika i za njih je to jako malo. Nekoliko njih se čudilo kada bi spomenula brojnost cele bivše SFRJ a ne ponaosob svake države....smejali bi se do suza jer ne mogu da veruju, jer to za njih je ili mala provincija ili mali grad.
2. Sasvim slučajno smo zašli u deo koji se sastoji od provincija i sela, gde je beda kakvu naša zemlja nije videla. Izvinite za sve koji možda ne žive najbolje ovde i znam kakva je situacija kod nas, ali verujte mi kada vam kažem da ne može da se uporedi....njihova beda je nešto po meni jezivo.....ne želim ni da objašnjavam to jer ne znam meru a bojim se da je pređem. Samo eto jedan podatak da skoro polovina kineskog stanovništva živi  još uvek u pećinama. Toliko o tome.
3. Prirodno posle predhodne konstatacije dolazi i do sledeće a to da je razlika između siromašnih i bogatih neverovatna...po meni najgora što sam videla. ALi o tome više sledeće nedelje.



1. Prvobitno iskustvo
Prvih nekoliko dana je bilo kao u nekom snu, jer em što sam se navikavala na razliku u vremenu (koja je 7 sati unapred), em što je to bilo 3-4 dana posle mog diplomiranja i bila sam bukvalno mrtva umorna. Međutim osećaj da sam na drugoj strani planete me je oduševljavao. Na prvi pogled sam bila oduševljena koliko su različiti od nas ma koliko mi poticali od iste vrste :)  Jako su prijatni ali me je nerviralo što su me tretirali kao neku višu vrstu samo zato što se razlikujemo. Problem je bio što smo bili u nekom manjem gradu, i ma koliko god njihov manji grad jeste brojniji i od Beograda, problem je što oni nas sa Zapada i Evrope tj Belce da budem eto malo nepristojnija, gledaju kao u blaženo rečeno Bogove...ne znam...meni se to ne sviđa jer nismo ništa specijalno drugačiji po meni sem eto fizički, ali to nije razlog da ja budem bolja od nekoga ali ajde. Sve je to bilo slatko u prvom momentu, ali kada se prolongiralo i kada je na ulici svako treći buljio u nas sa osmehom na lice i nekim po meni neverovatnim divljenjem, nije mi se svidelo, jer opet kažem, razumem da je za njih neverovatno u tom malom gradu da vide stranca i da u životu nisu videli belca uživo, ali reakcije koje sam dobijala su me bolele, jer sam stekla utisak kao da su večina nezadovoljna sa svojim izgledom i time mene smatrala boljom. A nisam. A činjenica je da je najtraženiji rođendanski poklon kod devojaka plastična operacija da izledaju kao belkinje, a to za jako male pare rade ili u Koreji ili u kod njih jer je jaaaaaaako jefitno. Međutim eto smešna strana ozbiljne teme jeste da  kada smo bili na košarkaškoj utakmici bukvalno svi sa tribina su potrčali na kraj utakmice ka nama i molili da se slikaju sa nama. Predpostavljam da smo taj dan, ja i sestra bile veliki hit na njihovom fejsbuku u tom gradu jer nekim minimum 20 minuta policajci koji su obezbeđivali utakmicu su pokušavali nas da odvedu do autobusa i spasu nas od rulje hahaha! Jedna devojka je počela histerično da viče kada se slikala samnom i toliko se tresla da je počela da plače i da muca gde je pokušavala na slab engleski da mi kaže da sam predivna i prelepa, i ono što me je šokiralo najviše je da mi je ruku prstom dotakla kao da dira jednoroga!
Ali dobro, prošlo je sve to i tako se nastavljalo u svakom manjem gradu. U svakom osredjnjem gradu bih u jednom danu imali možda jednu ili dve molbe za slikanjem a u većim tj u Pekingu uopšte ni jednom. Opet, to je mnogo veći grad koji ima preko 24 miliona stanovnika i stranci su svakodnevnica.

Za sada je to to.Ove nedelje sam zgusnuta sa vremenom i morala sam samo ove teme da pokrenem, jer žurim a želela sam tradiciju da četvrtkom pišem iskustva sa putovanja  započnem sada na vreme. Nadam se da se ne ljutite, ali eto šta ću snalazim se :)
I biće slika, želim da ih malo sredim i vidim gde ću šta staviti jer ih imam preko 600...

Do nedelje i sledećeg posta!